Beogradska priča

Koračao je dovde uvek zamišljen, ali glasan. Hodao je pun samopouzdanja, mišica nabreklih usled čestog naboja preteranog ponosa. Vikao je često, šaljući nepravednoj magli vlasti klišee svoje besposlene generacije. Zabavljao se neretko na sličan način, na istom mestu, ali praveći buku na drugim delovima zidina punih teškog istorijskog bremena.
Skakutao je po njima imitirajući životinje, bežeći neprijatno od svoje majke. I tada je uživao u opijajućem osećaju nestašnog greha, puneći svoja pluća ponosnim ushićenjem sa svakim udahom prolećne poleti na tvrđavi.
Ljubio je na šetalištu, mnoge. Prvu najvernije pamti, kao i retke osećaje tupog stida, kada ga je neugodan znoj i crveni naboj u obrazima gurao natrag, ali ujedno i bliže usnama lepe tinejdžerke.
Koračao je dovde uvek spreman, ali nespretan. Pio je mnogo i neobuzdano, često se nije sećao delova festivalskih noći. Ipak, gotovo svakog jutra je osećao zadovoljstvo, znajući da je potpuno iskoristio novac i vreme. Osećao je to u umornoj glavi, kapcima stisnutim usled upornih avgustovskih jutara, u bolnim nogama.
Osećala je to i njegova soba, koja je u bledoj simetriji sveznajućih zidova vredno upijala sve mirise veselih noći.
Stoji, jedva održavajući ravnotežu, klimavo savija kolena i skida farmerice natopljene festivalskim pićem. Klati se, pevajući glasno i podiže kolena u delirijumu, misleći da stoji na vrhu sveta, osećajući se poput pobednika. Smrdi i oseća svoj zadah. Košulja je upila sve boje i mirise ljudi i njihovih unutrašnjosti, sve odlike tih razuzdanih dana, kada se besposlena mladež pravi ili opijatima umišlja da živi u Vudstoku; u vremenu kada su bahanalije bile pokret, a orgije opravdani način življenja i oslobođenja od društvenih stega. Klati se, vičući reči pesme koja se čuje iz podnožja kamenog utvrđenja na kom stoji, i vitla pantalonama iznad svoje glave, u kružnim pokretima. Tupo seče vazduh osećajući besni ponos zbog svake, u trenutku, izmišljene kretnje. Njegovi sitni koraci napred i unazad preko krupnih cigala su tromi i teški, trapavi; krnje deo zida. Kamenčići žurno padaju, vučeni silom gravitacije. Njegovo telo takođe oseća snagu kojom ga Zemljina teža privlači u svoju utrobu, ali joj nezgrapno odoleva, tresući se, mokar, u avgustovskoj noći. Čula su mu tupa, brinu samo o adrenalinu i trenutnom osećaju nesvakidašnjeg užitka, i usled toga, on gotovo da ne veruje sopstvenom iskustvu, uzdižući momentalni naboj uzbuđenja iznad svakog dotadašnjeg događaja u njegovom životu.
Kolena mu klecaju, nervi se spontano grče i svakim trzajem, njegovo bahato telo je bliže oronuloj ivici zida. Pad nije visok, ali njegova svest je zamućena blještavim prividom savršene noći i tri metra kamene rupe sada mogu biti pogubni.
Vuče ga neka tamna ruka, prekrivena dugim, crnim dlakama.. Vuče iznemoglo, slično opijena mladim festivalom, znojava, očajna. Lice je mutno, ali besan pogled vrišti jače no bilo koji zvuk u toj noći, zove trapavog buntovnika k sebi, dalje od crvenog kamenja. Nezgrapan u svojoj sujeti, ne shvata zašto ga ruka želi spasiti. Pad zaista nije visok, a i ne smatra da je beznadežno van ravnoteže; želi da ruka i lice odu, da bi nastavio da uživa u adrenalinu kamene igre i gura ih. Najednom ga srebrni odsjaj iz tamnog podnožja vraća nespokojnog u okrnjenu stvarnost, lice mu se koči u neverici. Čula postepeno primaju sve jače osete iz okoline i on sada shvata šta je čudno režanje koje je ignorisao, slušajući slepo samo svoj zatrovani krvotok i razularenu gomilu kako peva.
Prostor je skučen i vlažan. Hladno je. Mišići mu se neprekidno grče, kosti ciče, moleći za ravnotežu. Graške znoja slivaju mu se niz lice i vrat, kupajući nabubrele vene i upijajući se u prljavu zelenu košulju, napravljenu od materijala koji se lako gužva. Celo telo mu drhti, ali njegov mozak se pojačano trudi da spreči trzaj za koji umorne žile u njegovom telu preklinju.
Zubi mu škripe, dah se s teškim smradom probija kroz njih, a modre usne proklinju sve, osim pravog krivca za ovaj samrtni ples. Svi nervni završeci se trude da zaustave telo u trenutnom položaju, poput mašine koja se može isključiti u bilo kom trenutku, i ujedno vredno prizivaju uspomene: teraju misli ka Bogu, a ujedno znaju da su kajanje i želja da se vreme vrati u neki savestan trenutak malog života, uzaludni. Vazduh mu umiva lice, sve jače, suze kaplju iza njega, dok se giba u očajničkom pokušaju leta, nagib je sve veći i torzom pada ka kamenom podu kalemegdanskog kaveza.
Mrak.
Zamućena slika. Poluslepe oči mu daju neverovatnu nadu i svaka pora ugruvanog tela se ponovo puni adrenalinom. Čula bezizražajno tupe, ali ne zadugo. Opet čuje režanje i shvata da je san prečesto košmarna stvarnost. Kleči, gledajući životinju pravo u tamne oči, tresući se u parališućem strahu, moleći je zgrčenim prstima kojima guli kamen. Pogleda naniže. Noga mu je bila tanana. Kože nije bilo, koska se videla između preostalih komada pomodrelog mesa, a krv je bila svuda. Velika životinja ga zove potmulim, grlenim režanjem i približava se polako, igrajući se ljudskim strahom. Zna da je nadmoćna i iskorišćava to da produži agoniju čoveka, ali samo toliko koliko je potrebno da izazove pobunu. Kruži oko hrane, kao razočarana ishodom blede borbe, očekujući bunt koji će značiti konačnu pobedu sujete. Međutim, čovek izbezumljeno gleda u ranu, kao da i ne primećuje svog krvnika. Iz tamnog dela kaveza, izlazi još jedan, veći sisar. Trapava dvonoga hrana počinje najčarobniji ples ljudske vrste, najbesmisleniji posle igre opijene ponosom, u zagrljaju smeđeg krzna severnoameričkog medveda i gubi korak s partnerom, nedostojan oštrih pokreta hitrog svaštojeda, pada umoran, u bolu pokidanih mišića, u suzama sasušenim na licu pokajničkog izraza. Ukočen i napokon miran, tih, leži na uvid svim buntovnicima.