Неки резултати предиспитног задатка

Претраживање интернета о темама и проблемима из области студија књижевности, које су студенти ове генерације обавили као предиспитни задатак, дало је неколико интересантних резултата.
1. Велика већина студената претраживала је интернет најједноставнијим методом, једним упитом у једном претраживачу. На тај начин већином су дошли до главних резултата, али не до свих и интересантних. Мало ко је претраживао графичке садржаје, видео постове, блогове, социјалне мреже... А у последње две-три године на таквим местима могу се наћи многи садржаји који доносе важне и корисне информације о различитим питањима везаним за студије књижевности.
2. Веома ретко студенти су претраживали са више упита, нпр. с насловима дела када је њихова тема био одређени писац, са различитим варијантама термина везаних за књижевнотеоријске или књижевноисторијске појмове или са упитима на енглеском и евентуално још неком језику и сл. Једнако ретко су користили различите опције напредног претраживања (advanced search), које би могле да допринесу не само налажењу бољих резултата, него у неким случајевима и да олакшају и учине ефикаснијим сам процес претраживања.
3. Приликом избора резултата које ће објавити студенти су показали прилично ниску меру критичности. Постављали су линкове ка многим местима која доносе грађу намењену ученицима средњих и основних школа, и то често грађу која је и за те намене недовољно квалитетна, затим ка врло кратким вестима или сензационалистичким садржајима, или пак ка часописима (пре)наглашене идеолошке оријентације у којима се о писцима, делима и другим питањима из области студија књижевности говори на врло искривљен и нетачан начин. У доста случајева у коментар би стављали напомену да садржај није поуздан и да га треба проверити, што нема много смисла: наше претраживање интернета требало би да понуди сигурне и проверене резултате, односно, тај посао на који упућује корисника требало би да заврши сам истраживач. Смисао објављивања линкова и коментара уз њих јесте упућивање потенцијалног корисника на нешто што му заиста може послужити у различитим приликама.
4. Велики број студената писао је коментаре без јасне свести о њиховој функцији, односно о начину како ће они бити коришћени. Многи су свој задатак доживљавали као целину, па би се у коментарима освртали и на друге резултате, углавном тврдњама типа "за разлику од", "предност овог места је", "још један" и сл. Сваку линк и коментар уз њега чита се на интернету као посебна јединица, будући корисник не мора, често и не може знати шта смо ми видели или написали на другим местима. Многи коментари су били преопширни, понекад готово литерарно интонирани: смисао коментара је, међутим, да пружи кратку, тачну и прецизну информацију о садржају сајта или стране на које упућује. У њима треба избегавати вредносне оцене, како саме интернет презентације, тако и књижевних или стручних дела која оне доносе (нпр. "електронско издање најбољих дела тог и тог писца"); то не значи да у коментару не треба напоменути неки очигледан и недвосмислен квалитет саме презентације, свеједно да ли позитиван или негативан (нпр. "не постоји могућност претраживања" или "одличне могућности претраживања и навигације", "непрегледна страна" и сл.). У овим коментарима треба избегавати сваку сувишну реч (типа "на овој страни може се..." -- савршено је јасно да се коментар односи баш на ту страну), сваку субјективну процену, коментарима треба показати да их је поставио неко ко је професионалац у области о којој је реч.
5. Кључне речи (tags) веома су важне у овом послу јер ће будући корисник наш запис превасходно преко њих наћи. Због тога је добро у кључне речи ставити све оно што сматрамо да је за дотично место садржински битно, а не само нпр. име писца којим се ми бавимо иако се на тој страни говори и о другим ауторима или темама. Треба избегавати пасивне речи које, појединачно узете (а свака реч у таговима третира се као појединачна), немају значења (везници, предлозии сл.). Када је реч о вишечланим одредницама, треба их формулисати онако како очекујемо да ће будући корисник којем дотични запис намењујемо њега тражити.
6. Ови задаци, нарачито када се погледају као целина, показују и неке важне детаље о стању садржаја превасходно из српске књижевности на интернету. Најједноставније и најкраће речено, садржаји из те области на мрежи свих мрежа сразмерно су ретки и недовољни, оно што већ постоји сразмерно је слабог квалитета и то су поставили најчешће аматери или људи који саму материју не познају довољно (а често тога нису свесни!). Такво стање лако може да заведе неупућеног, непрофесионалног (у овој области) корисника и то нам намеће две обавезе: прву, да претражујемо интернет и резултате с поузданим коментарима објављујемо на широко доступним местима као што је Delicious, и другу, да сами својим постовима и апликацијама доприносимо обогаћивању тог садржаја, нарочито у областима за које оваквим претраживањем закључимо да су слабо покривена.

Предраг Станојевић

Пропаст писма српскога или револуција уметности?

"У октобру, књиге се сете и они који је преко године потпуно забораве. Сезонски издавачи, писци, читаоци, штампари, чак и они који воде културну политику тада малчице помисле на њу. Разлог томе је Сајам књига, врхунац издавачке и један од врхунаца културне сезоне.
Има данас доста сајмова књига. Малих, уличних, празничних, градских, оних названих по годишњим добима, оваквих, онаквих. Али овај октобарски – велики, београдски, међународни сајам књига – остаје без премца.
Ми смо, наравно, тамо.
Ви и ми."

http://www.antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/detail.php?item_id=75

Oво је сајт за електронске књиге. Наш је професор изборног предмета Интернет и студије српске књижевности рекао како не би било паметно имати доступним сваку књигу икад написану. Навео је тим поводом "Мein Kampf", чиме је свакако желео навести један пример лошег утицаја медија, када би књига те тематике била "пуштена" у овакву врсту промета какав има интернет. Међутим, постоји и сајт на коме можете бесплатно прегледати ову кљигу и прочитати је.

Свега су се сетили.

Шта мислите, хоће ли једног дана интернет заменити писану, односно штампану форму? Да ли ће библиотеке бити заборављене, а самим тим и Сајам књига?

Ја то не видим у блиској будућности, али свакако је сигурно да ће нас електронски медији и разне глупости са скоројевићким потписима, а насловима Уметност у HTML формату, све више гушити.

Живимо ли online?

http://www.digitalne-knjige.com/digitalneknjige.php

Projekt »Digitalnih knjiga«, koji djeluje na mrežnoj stranici www.digitalne-knjige.com, nakon poteškoća, odnosno razlaza pokretača Ane Horvat i Nenada Grbca, u režiji potonjeg ide dalje. Nedavno je, naime, objavljeno osam novih naslova, kojima su pridodana i dva iz novopokrenute akcije objavljivanja djela na zahtjev njihovih pretplatnika...

Programsko rješenje projekta digitalne-knjige.com je na neki način različito od svega što danas podrazumevamo pod pojmom digitalnih knjiga. Za razliku od Sonyjevog hardverskog rješenja, Adobeovog softverskog rješenja ili danas sve rasprostranjenijeg internetskog rješenja digitalnih knjiga (pregledavanje i čitanje u okviru web stranica), oni su odabrali najjednostavniji i korisnicima najprihvatljiviji način.

Samu će datoteku zbog njene male veličine (od 300 do 700 kb), biti i lako i jednostavno preuzeti s interneta odnosno s internet stranice digitalne-knjige.com, a moguće ju je pokrenuti u svim uslovima i računarima, neovisno o tome jeste li spojeni na internet.

Beogradska priča

Koračao je dovde uvek zamišljen, ali glasan. Hodao je pun samopouzdanja, mišica nabreklih usled čestog naboja preteranog ponosa. Vikao je često, šaljući nepravednoj magli vlasti klišee svoje besposlene generacije. Zabavljao se neretko na sličan način, na istom mestu, ali praveći buku na drugim delovima zidina punih teškog istorijskog bremena.
Skakutao je po njima imitirajući životinje, bežeći neprijatno od svoje majke. I tada je uživao u opijajućem osećaju nestašnog greha, puneći svoja pluća ponosnim ushićenjem sa svakim udahom prolećne poleti na tvrđavi.
Ljubio je na šetalištu, mnoge. Prvu najvernije pamti, kao i retke osećaje tupog stida, kada ga je neugodan znoj i crveni naboj u obrazima gurao natrag, ali ujedno i bliže usnama lepe tinejdžerke.
Koračao je dovde uvek spreman, ali nespretan. Pio je mnogo i neobuzdano, često se nije sećao delova festivalskih noći. Ipak, gotovo svakog jutra je osećao zadovoljstvo, znajući da je potpuno iskoristio novac i vreme. Osećao je to u umornoj glavi, kapcima stisnutim usled upornih avgustovskih jutara, u bolnim nogama.
Osećala je to i njegova soba, koja je u bledoj simetriji sveznajućih zidova vredno upijala sve mirise veselih noći.
Stoji, jedva održavajući ravnotežu, klimavo savija kolena i skida farmerice natopljene festivalskim pićem. Klati se, pevajući glasno i podiže kolena u delirijumu, misleći da stoji na vrhu sveta, osećajući se poput pobednika. Smrdi i oseća svoj zadah. Košulja je upila sve boje i mirise ljudi i njihovih unutrašnjosti, sve odlike tih razuzdanih dana, kada se besposlena mladež pravi ili opijatima umišlja da živi u Vudstoku; u vremenu kada su bahanalije bile pokret, a orgije opravdani način življenja i oslobođenja od društvenih stega. Klati se, vičući reči pesme koja se čuje iz podnožja kamenog utvrđenja na kom stoji, i vitla pantalonama iznad svoje glave, u kružnim pokretima. Tupo seče vazduh osećajući besni ponos zbog svake, u trenutku, izmišljene kretnje. Njegovi sitni koraci napred i unazad preko krupnih cigala su tromi i teški, trapavi; krnje deo zida. Kamenčići žurno padaju, vučeni silom gravitacije. Njegovo telo takođe oseća snagu kojom ga Zemljina teža privlači u svoju utrobu, ali joj nezgrapno odoleva, tresući se, mokar, u avgustovskoj noći. Čula su mu tupa, brinu samo o adrenalinu i trenutnom osećaju nesvakidašnjeg užitka, i usled toga, on gotovo da ne veruje sopstvenom iskustvu, uzdižući momentalni naboj uzbuđenja iznad svakog dotadašnjeg događaja u njegovom životu.
Kolena mu klecaju, nervi se spontano grče i svakim trzajem, njegovo bahato telo je bliže oronuloj ivici zida. Pad nije visok, ali njegova svest je zamućena blještavim prividom savršene noći i tri metra kamene rupe sada mogu biti pogubni.
Vuče ga neka tamna ruka, prekrivena dugim, crnim dlakama.. Vuče iznemoglo, slično opijena mladim festivalom, znojava, očajna. Lice je mutno, ali besan pogled vrišti jače no bilo koji zvuk u toj noći, zove trapavog buntovnika k sebi, dalje od crvenog kamenja. Nezgrapan u svojoj sujeti, ne shvata zašto ga ruka želi spasiti. Pad zaista nije visok, a i ne smatra da je beznadežno van ravnoteže; želi da ruka i lice odu, da bi nastavio da uživa u adrenalinu kamene igre i gura ih. Najednom ga srebrni odsjaj iz tamnog podnožja vraća nespokojnog u okrnjenu stvarnost, lice mu se koči u neverici. Čula postepeno primaju sve jače osete iz okoline i on sada shvata šta je čudno režanje koje je ignorisao, slušajući slepo samo svoj zatrovani krvotok i razularenu gomilu kako peva.
Prostor je skučen i vlažan. Hladno je. Mišići mu se neprekidno grče, kosti ciče, moleći za ravnotežu. Graške znoja slivaju mu se niz lice i vrat, kupajući nabubrele vene i upijajući se u prljavu zelenu košulju, napravljenu od materijala koji se lako gužva. Celo telo mu drhti, ali njegov mozak se pojačano trudi da spreči trzaj za koji umorne žile u njegovom telu preklinju.
Zubi mu škripe, dah se s teškim smradom probija kroz njih, a modre usne proklinju sve, osim pravog krivca za ovaj samrtni ples. Svi nervni završeci se trude da zaustave telo u trenutnom položaju, poput mašine koja se može isključiti u bilo kom trenutku, i ujedno vredno prizivaju uspomene: teraju misli ka Bogu, a ujedno znaju da su kajanje i želja da se vreme vrati u neki savestan trenutak malog života, uzaludni. Vazduh mu umiva lice, sve jače, suze kaplju iza njega, dok se giba u očajničkom pokušaju leta, nagib je sve veći i torzom pada ka kamenom podu kalemegdanskog kaveza.
Mrak.
Zamućena slika. Poluslepe oči mu daju neverovatnu nadu i svaka pora ugruvanog tela se ponovo puni adrenalinom. Čula bezizražajno tupe, ali ne zadugo. Opet čuje režanje i shvata da je san prečesto košmarna stvarnost. Kleči, gledajući životinju pravo u tamne oči, tresući se u parališućem strahu, moleći je zgrčenim prstima kojima guli kamen. Pogleda naniže. Noga mu je bila tanana. Kože nije bilo, koska se videla između preostalih komada pomodrelog mesa, a krv je bila svuda. Velika životinja ga zove potmulim, grlenim režanjem i približava se polako, igrajući se ljudskim strahom. Zna da je nadmoćna i iskorišćava to da produži agoniju čoveka, ali samo toliko koliko je potrebno da izazove pobunu. Kruži oko hrane, kao razočarana ishodom blede borbe, očekujući bunt koji će značiti konačnu pobedu sujete. Međutim, čovek izbezumljeno gleda u ranu, kao da i ne primećuje svog krvnika. Iz tamnog dela kaveza, izlazi još jedan, veći sisar. Trapava dvonoga hrana počinje najčarobniji ples ljudske vrste, najbesmisleniji posle igre opijene ponosom, u zagrljaju smeđeg krzna severnoameričkog medveda i gubi korak s partnerom, nedostojan oštrih pokreta hitrog svaštojeda, pada umoran, u bolu pokidanih mišića, u suzama sasušenim na licu pokajničkog izraza. Ukočen i napokon miran, tih, leži na uvid svim buntovnicima.